Косово – затворена или отворена прича?

У последње време делује да је прича о Косову ушла у ћорсокак па се све чешће помиње међународна мировна конференција као соломонско решење. Ако се осврнемо на историјат сличних конференција (Дејтон, Рамбује) које су деловале као излаз из пат позиција и требало је да донесу олакшање сваком грађанину у Србији, и потписаних споразума попут оног у Куманову, 1999. којим је окончана НАТО агресија на Србију, јасно је да ове „мировне мисије“ нису донеле ништа добро српском народу.

Дејтонски споразум, потписан 1995, којим је званично прекинут рат у Босни и Херцеговини није донео очекивани мир Србима из Републике Српске, већ кошмар сиромашних грађана у коме деценијама сањају о присаједињењу матици, а управо овај споразум то забрањује.

Договори у Рамбујеу 1999, били су заправо покушај да се вештом манипулацијом Србији отме Косово, а ако то не успе да се нађе формални повод за бомбардовање.

Одредбе Кумановског споразума су биле обавезујуће за обе стране, а чин потписивања је био увод у успостављање власти УН на територији КиМ на основу Резолуције 1244 која је донета наредног дана на седници Савета безбедности, што је био увод у прогон 300 000 Срба и осталих неалбанских становника.

Бриселски споразум, потписан у априлу 2013, није ништа друго сем низ уступака које смо Албанцима учинили, односно дали смо им све што су хтели, сем званичног признања независности. Овај споразум који, између осталог, предвиђа да ће српски народ на Косову и Метохији бити под „косовским законима“, неуставан је, јер се нигде у Уставу Републике Србије не помињу косовски закони. Косовски Срби, одлуком „Уставног суда Косова“ нису добили чак ни договорену Заједницу српских општина која би им омогућила несметано бављење српским фолклором.

Нема сумње да је Србима на Косову тешко да остваре чак и основна људска права, али недопустиво је да медији форсирају причу да ће Срби који тамо живе остати без хране и лекова због наметнутог царинског рата, а заправо је истина да неће имати српске лекове и храну, под условом да су творци ове генијалне идеје смислили алтернативу. И недопустиво је свакодневно понављање синтагме „косовски проблем“, јер ако имамо проблем, сви ћемо одахнути када се он реши, па какво год то решење било. Такве и сличне хиперболисане приче служе исцрпљивању просечног грађанина Србије којег треба убедити да је можда најбоље решење да се Косово поклони, само да рата не буде.

Чини се да смо већ навикли да живимо у времену апсурда и примитивизма, па је тако апсурдно да управо онај који поклања Косово добија признање за мир због напора које је уложио у нормализацију односа са Приштином, а примитивизам је вређати интелигенцију грађанима Србије које покушавају да убеде да се ради у њиховом и државном интересу.

Гледано историјски, чини се да је решење „косовског проблема“ већ извесно, као у добро режираној представи где је наша преговарачка страна само група статиста, али питање је да ли би другачије вођена политика могла са промени овај већ утврђени след догађаја.

Стога, Конзервативна реформистичка странка сматра да решење нипошто не сме бити тиха предаја Косова и Метохије, већ изналажење решења уз јасан приступ да је ово неодвојиви део наше територије. На основу резолуције 1244, расправу треба вратити под окриље УН, а потом свим правним и политичким средствима уз јасну националну стратегију повратити окупирану територију која је колевка нашег народа и наше духовности.