Конзервативна револуција

Неолиберални концепт је у кризи, јер новца више нема, па је Светски економски форум у Давосу требало да изнађе решења за одржање овог концепта. Трамп је отказао своје присуство, као и Макрон након тога, па је очигледно да је циклус капиталне акумулације на Западу завршен и почиње нови циклус проиндустријске ере.

Још увек живимо у доба неолибералног капитализма у ком је први корак у наметању тоталне хегемоније уклањање националног идентитета, уклањање културе и разарање образовања, а уз културни империјализам иде скоро увек и онај прави правцати. Одвајање економије од политике – сан који је остварио неолиберализам – значи уклонити политику из регуларних интервенција у економији, неутралишући политику и дајући простор данашњем светском стању у којем је тржиште једини владар. Та империја, са месијанском и експанзионистичком вокацијом, са једне стране, промовише дезинтеграцију држава у традиционалној форми у име глобократије тржишта, а са друге стране, шверцује саму себе као легитимну државу намећући све масовније сопствену природу универзалног жандара у оној бедној специјалној мисији која се подудара с планетарним наметањем глобалног тржишта, често с нимало идиличним модалитетима (хуманитарна бомбардовања у којима су „људска права“ само смоквин лист да се прикрије империјализам).

Данашњи капитализам није грађански, какав је био онај чија су оличења Гете, Кант и Хегел. Он разара, не само радништво, него и грађанство, насрћући на породицу, државу и школу, јер је стара школа стварала код ученика свест о прошлости и критичко мишљење. Пуштање миграната у земље ЕУ нема за циљ њихову интеграцију, него да сви, укључујући и традиционалне Европљане, учини мигрантима. Циљ неолибералног капитализма је производња бескореновића, који, сви до једног, треба да постану „флексибилна радна снага“ што се премешта с места на место, из државе у државу, с континента на континент – где нареди Моћ Капитала. Због тога данашњи капитализам разара критичко мишљење и намеће калкулативну свест, која је бачена на тржиште. И због тога му сметају школе, из којих треба одстранити грчки и латински, а увести само економију и менаџмент. Процес разарања образовања је узнапредовао у многим европским земљама, док му се у неким земљама супротставља црква.

О разарању образовног система је говорио професор Мило Ломпар који каже да се код нас одвија двострани процес у ком је са једне стране, наша земља је под окупацијом, а са друге стране она постаје колонија. Колонији образовање није потребно. Наредбодавно образовање, какво се уводи код нас, води до стварања неслободних људи. Професори Универзитета се узалуд надају да ће ови процеси њих мимоићи ако се не буду делатно укључили у одбрану основних вредности школства.  По професору Ломпару, отпор је могућ, али тежак. Јавна деградација положаја професора води ка нестабилности система, али и узајамним сукобима просветних радника, што власт која служи неолибералном моделу организовања друштва и подстиче.

Дијего Фузаро, италијански филозоф, сматра да процес уништавања школе има за циљ да спречи народ да појми прошлост, садашњост и будућност, и да крене у ослобођење. „Треба уобличити бића без критичке свести, пуке потрошаче, који не разумеју шта се збива. Зато школа постаје „предузетнички система на слободном тржишту“. Школа бива уништена као установа етике, и постаје утилитарно – потрошачка. Зато се на Универзитет уводи дебитно – кредитни систем, у коме је ђак потрошач образовања. Орвеловски систем више није на Истоку, него на Западу: истина је лаж, незнаће је моћ, слобода је ропство. Орвеловски систем више није на Истоку, него на Западу: истина је лаж, незнање је моћ, слобода је ропство.“

Један од начина борбе против школе је и тзв. „џендер“ идеологија, прича о „родној равноправности“, по којој је човекова полност пука друштвена конструкција. Циљ је стварање безличног унисекс потрошача, који се може пунити најразличитијим садржајима. Појам „политичког хомосексуализма“ који је у употребу увела др Наталија Нарочницка, угледна руска историчарка и челница Фонда демократске перспективе, да би нагласила да савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца, него је реч о политичкој идеологији коју намеће глобалистичка империја Вашингтон–Брисел, с циљем да разори природну породицу, оствари планове о тзв. „златној милијарди“ и наметне културу смрти уместо културе живота.

Кључ борбе против тзв. „хомофобије“ у Србији је ућуткивање већине која верује да је природна породица пут који је, вековима, био пут човечанства, и која верује да и данас природна породица чини темељ сваког друштва које жели да остане и опстане на том путу. Сада се, у „просвећеној Европи“, тврди да има на десетине „родова“ и „оријентација“, што је извргао руглу немачки посланик Стефан Кенигер, обраћајући се Бундестагу поводом тзв. „Истамбулске декларације“.

Стручњак за међународну политику и културолог Александар Гајић је истакао: „Закон за родну равноправност не уводи само начелне оквире „џендер“ идеологије у Србију (то је већ учинио НГО сектор), већ тежи да је практично унесе у читав низ стварних друштвених односа. То се не чини како би се поспешила законска једнакост полова (која је уставно гарантована), већ како би се „преумило“ друштво и преобразили сви односи који у њему постоје, од школе и куће до посла и јавног деловања.“

После 1989, и удара на суверене државе, кренуо је удар и на трансцеденцију. Аутентична религиозност мора бити уништена да би победило глобализовано тржиште. Нема никаквих верских ратова, него неолиберлни капиталисти ратују против свих религија, завађајући их међусобно. Већ је Хајдегер говорио о апсолутном обезбожавању као циљу. На удару су, данас, хришћанство и ислам. Зато је уклоњен традиционалиста на месту папе, Бенедикт Шеснаести, кога су победили глобалисти. Римокатолицизам је, по Фузару, углавном поражен. Религија мора бити брањена у својој аутентичности да би могла бити једно од средстава борбе. Пример за то чување религиозности је Путинова Русија, у којој се збива духовни препород. Путин је, по Фузару, схватио да је једини начин борбе против егоманијачког капитализма новог доба вера и традиција.

И ту је левица, не решење, већ део проблема, јер од тренутка када је „култура“ левице потпуно прихватила тржиште, почела је да промовише на све стране либерализацију сваке стварности, без икакве моралне и религиозне границе коју би требало супротставити интегралном налету вредности размене и апсолутном бујању вредности употребе који је она сама подстакла, од 1968. па надаље.

Зато је потребно успоставити „новог владара“ који, у форми партије као оркестриране уније снага са конзервативном идеологијом и јасном националном стратегијом организује и мобилише  „колективну национал-народну вољу“ усмеравајући – преко културне хегемоније – националну вољу у смеру супротном од смера комерцијалне мондијализације. Да би то било могуће, национална култура и сопствени историјски идентитет морају бити „повраћени“ што је пре могуће. Данас је важније него икад сачувати традицију, културу и језик, а то су вредности које промовише Конзервативна реформистичка странка.

Због доминације комунистичких предрасуда о конзервативизму који је посматран као назадан, ретроградан и антицивилизацијски, и данас лаици на конзервативизам гледају као на идеологију која не промовише било коју врсту напретка. Један од разлога овако утемељеном гледишту је подела на десницу и левицу, која се не може сматрати суштинским одређењем, јер је настала случајно. Наиме, када се, 1789. сакупила француска скупштина, трећи сталеж је заузео места лево у односу на председавајућег, а племство и свештенство је село десно. Од тада је све што је конзервативно десница, а левица подразумева идеје и партије које заговарају промене. Ситуацију отежавају глобални токови у којима главну реч води либерална левица, а конзервативистима је теже да докажу да је ово сасвим легитимна идеологија која има своје ставове према моралу, религији, политици, васпитању, уметности, науци.

Да бисмо сачували национални идентитет, неопходна нам је конзервативна револуција која чувајући прошлост утире пут будућности.

Др Дејан Ђорђевић

председник Конзервативне реформистичке странке

Мр Гордана Савовић

шеф Информативне службе Конзервативне реформистичке странке

2019-01-13T11:24:54+00:00